Problem tranzicijske pravde na prostoru
bivše Jugoslavije je u tome što nema tranzicije.
– – – Žarko Puhovski, na XII forumu za tranzicijsku pravdu

Završen je XII forum za tranzicijsku pravdu, koji se je 15-16 decembra održao u Zagrebu. Po mom skromnom mišljenju, forum je bio veoma uspešan u prikazivanju kontinuiteta rada i napora koje grupa civilno-društvenih organizacija duže od decenije ulaže u tranzacionu pravdu regiona a takođe i u demonstriranju svoje vizije za nastavak rada, takođe i u spremnosti da se “resetira”, prilagođava uslovima koje određuje vlast, i sebi stalno određuje nove ciljeve. To je pokazatelj vitalnosti. Ne mogu smatrati neuspehom neuspeo pokušaj “osvajanja država” jer samo politički naivni idealisti mogu smatrati ovaj u osnovi politički cilj stvarnim ciljem Rekoma. Ja mislim da ciljevi Rekoma moraju biti takvi kakvi su sada jer doliče civilnom društvu. Pokušaj osvajanja država je međutim bio veoma dobar jer je razgrnuo dimne zavese politike, pokazao stvarno stanje i tako pomogao civilnom društvu da dublje sagleda svoje mesto i ciljeve. Da li civilno društvo može ostvarivati političke ciljeve je mnogo kompleksnije pitanje, koga odgovor ne zavisi samo od civilnog društva.

Kvalitet izlaganja je bio povremeno na veoma visokom nivou. Istakao bi odličan govor Žarka Puhovskog, čije uvodne rečenice uzimam za moto ovog teksta. To da kod nas nema tranzicije tj. da je vlast, iako je obrnula kaput, ostala ista, alma mater gotovo svih problema tranzicione pravde u regionu. Očigledno je dogovor Regan-Gorbačev o kapitulaciji staljinizma sadržavao klauzulu o nelustraciji i opstanku sistema dok sam ne izumre, a tom sistemu se očito ne umire. Taj sistem je ne samo postao glavni partner snagama kapitalizma već stalno pronalazi nove forme opstanka sklapajući paktove čas sa konzervativnim, čas sa liberalnim kapitalom. Zato nikakav garant za njegovo izumiranje u regionu nije borba za liberalne parole, jer, kao što je lepo primetila Lea David, u drugom veoma zapaženom predavanju – liberalne parole (baš kao i konzervativne) na našem tlu nemaju isti značaj kao drugod: one su samo jedna od maski, sredstva mobilizacije prema vlasti, koja paktira sa liberalnim kapitalom i ništa drugo tj. nisu zaista nosioc liberalnih vrednosti. Upravo takav slučaj imamo u Sloveniji, gde kontinuitet vlasti (dakle i “netranzicija”) bazira na paktu sa liberalnim kapitalom a država otvoreno sprovodi rasističnu politiku, kako prema migrantima, tako i prema svojim izbrisanim građanima.

Na žalost, kad pominjem izbrisane, i posle XII forume tranzicione pravde, mi izbrisani, ostajemo sa osećajem da smo stalno ponovo i ponovo izbrisani, čak i u krugu nosioca tranzicione pravde. Verovatno je jedan od glavnih razloga upravo taj, da se opet osvrnem na reči Žarka Puhovskog i Leje David, što su sile kontinuiteta u Sloveniji, dakle sile “netranzicije”, poduprte liberalnim kapitalom, vezane za lažni liberalni narativ, i sa maskom liberalnosti sprovode politiku rasizma. To je eksluzivna osobenost Slovenije u regionu, dakle, da slovenački protagonisti rasizma nose maske liberalaca i na sva usta izvikuju liberalne parole. Izbrisani, kao žrtve rasizma zato imamo takođe eksluzivni položaj, koji do sada nije bio primećen u procesima tranzicijske pravde:

1. Izbrisani su jedine žrtve rasizma u regionu kojima nije dozvoljeno političko organizovanje
2. Izbrisani su jedine žrtve rasizma u regionu čije je civilno-društveno organizovanje strogo kontrolisano i limitirano (na primer, ne dozvoljava se upotreba izabranih imena društava a procesi registracije mogu trajati nadstandardno dugo…)
3. Izbrisani veoma često ne mogu dobiti pravnu zaštitu a ako je dobiju ona se najčešće sabotira (česte žalbe da se advokati ne odlučuju tužiti državu ako im se obrati izbrisani, odnosno izbrisanima je teško uopšte naći advokata itd.)
4. Izbrisani veoma često ne mogu ostvariti zdravstvenu zaštitu, ako i uspeju, susreću se sa diskriminatornim tretmanom.
5. Izbrisani teško ili nikako dolaze do posla, pogotovo posao u državnom sektoru im je nedostupan.
6. Štaviše, izbrisani uopšte nisu prepoznati kao žrtve rasizma. A ako izbrisani nismo žrtve rasizma, onda ne ostaje drugo, nego reći da smo žrtve staljinizma (ili “liberalnog-staljinizma”).

Uz sve ove su i svi drugi problemi a treba posebno podvući da je država Slovenija učinila sistematski napor da zaobiđe koliko može odluku Evropskog suda za čovekova prava o isplati dela nadoknade izbrisanima čiju visinu je sama odredila i zakonski regulisala na žrtvama najnepovoljniji način, i uprkos tome sama ne sprovodi svoj zakon o otšteti koju je naložio Evropski sud (više od polovini Izbrisanih nije isplaćena mizerna otšteta).
.
Ovde treba još dodati, da je broj izbrisanih odredila država sama, ni jedan nezavisni uvid u broj izbrisanih nije bio omogućen, niti sproveden, a glasovi koji su tvrdili da je izbrisanih znatno više, čak dva do tri puta više, kao što je bio glas Helsinškog monitora, bili su ućutkani snažnom akcijom politike i medijskim linčom.

Takođe, niti policija, niti država, nikad nisu dostavili broj deportovanih osoba iz Slovenije.

Druga ekskluzivna osobenost države Slovenije u regionu, koja utiče na status izbrisanih kao žrtava rasizma (ili staljinizma, odnosno libero-staljinizma) jeste da država Slovenija ne priznaje nacionalne manjine. Ona je bila prinuđena da prihvati status nacionalnih manjina nasleđenih iz Jugoslavije (Italijana i Mađara) dok ni jednu drugu manjinu ne priznaje, iako su desetostruko brojnije od nasleđenih. Zbog toga izbrisani nemaju mogućnost koje imaju druge žrtve rasizma-staljinizma u regionu: da ih zaštiti njihova država. Zato je zaštita žrtava rasizma mnogo konkretnija, na višem nivou, u Republicu Srpskoj i BiH uopšte, nego u Sloveniji. Jer, na primer, u Prijedoru, Bošnjaci imaju svoje političke i civilne organizacije, svoje spomenike – kako smo čuli na XII forumu – čak i svoje predstavnike u parlamentu, a izbrisani u Sloveniji nemaju baš ništa. Imaju presudu Evropskog suda koju država ne želi da sprovodi.

Zanimljivo je da niti jedan od nabrojanih problema izbrisanih nije prisutan u narativu tranzicione pravde iako smo izbrisani prisutnu u radu inicijative za Rekom takoreći od samog početka. Niko od učesnika ne zna gotovo ništa o Izbrisanima a o Sloveniji je bilo govoreno isključivo kroz vladajući kvazi- liberalni narativ, koji podržava kontinuitet i “netranziciju”. Čak je i dokumentiranje izbrisanih učinjeno u prošlosti od strane lokalnih NGO koji ne sarađuju u inicijativi za Rekom, tako da ta dokumentacija nije na volju procesuiranja tranzicione pravde. Zbog toga smo prinuđeni da se procesa dokumentovanja latimo ponovo, sami, bez ičije pomoći, i osnujemo vlastiti Dokumentacioni centar izbrisanih jer svi dobro plaćeni projekti na temu izbrisanih iz prošlosti imali su očigledno lokalni karakter i dostupni su jedino onima koje ta tema ili ne interesuju ili ih interesuje iz ugla vlade i države. Mi smo jedine žrtve rasizma/staljinizma prepuštene sami sebi i gurnuti u hladne ruke državnih izvršitelja zločina.

Takođe, niti jedan od izvršitelja nije nikada pozvan na odgovornost, iako su imena poznata, a dokazi javni i dobro dokumentovani. Niti koalicija za Rekom, nito ko drugi nije učinio korak u tom smeru.

Konačno niko nam nikad nije rekao, od strane činioca tranzicione pravde, zašto je sve to tako? Zašto ih ne interesujemo, zašto ništa ne preduzimaju da se naš društveni status popravi? Zašto nikog nigde od izvršitelja zločina nisu tužili?

Izbrisani smo tako nulti građani Slovenije, Balkana i Evrope – nismo građani, a nismo ni manjina, takoreći, nismo baš ni ljudi. Nulti učesnici koalicije za Rekom, takođe. Parola XII foruma “Da žrtve žive u pamćenju društva” očigledno ne važi za izbrisane. Možda treba razmisli o konačnom rešenje za izbrisane?

(Izbris-blog, Foto: YouTube printscreen)