U mraku naših nesreća i bedi višedecenijskog odsustva iz civilizacije, Evropska unija sjala je kao prelepa zvezda, kao naša jedina moguća luka spasa. Sa svojim realnim (i imaginarnim vrednostima – obuzeti beznađem možda smo u njoj videli i ono što ona nema) tako je blizu, a tako daleko od nas nesrećnika sa „zapadnog Balkana“ koji je se nismo dokopali. Sve vladajuće politike ovdašnjih državica-provizorija (Srbija, BiH, Crna Gora, Severna Makedonija, Albanija i Kosovo) nominalno su okrenute evroatlanskim integracijama, s tim da Srbija i BiH nisu za članstvo u NATO-u (BiH silom prilika, zbog ucena i pritisaka iz Beograda i Moskve, preko Banja Luke).

Mučni su i, čini se, beskrajni putevi tih država na putu ka EU, kakva god da je ta željena zajednica danas. Mnogo teži i duži nego za pristupanje NATO-u – onih koje su se opredelili za članstvo u njemu. Crna Gora – koja je postala članica NATO – nešto je duže od Srbije u pristupnim pregovorima sa EU (otvorila je 32 od predviđenih 33 poglavlja, a Srbija 16 od 35), ali sa zatvaranjem poglavlja – što je suština pristupnih procesa – obe tapkaju u mestu. Srbija je zatvorila tek dva, a Crna Gora – tri.

Više puta najavljivan početak pristupnih pregovora S. Makedonije i Albanije sa EU neki dan je ponovo prolongiran do daljeg. Na sastanku lidera članica EU nekoliko država (Francuska, Holandija i Danska) nije dalo saglasnost za otvaranje pregovora za ove dve države, kao ni saglasnost za ukidanje viznog režima Kosovu. Emanuel Makron – na početku predsedničke funkcije u Francuskoj, činilo se političko osveženje i nova zvezda ervropske politike – svoje protivljenje otvaranju pristupnih pregovora S. Makedonije i Albanije objašnjavao je nedostatkom napredovanja u oblasti vladavine prava ovih zemalja i borbe protiv korupcije, kao i potrebom da se pre proširenja EU reformiše. Holandija i Danska su bile navodno protiv da se Albaniji pošalje pozitivan signal zbog nedostatka vladavine prava i sistemske korupcije. Slični razlozi su verovatno navođeni i prilikom zadržavanja viznog režima Kosovu.

Nije sporno da su sve zemlje „zapadnog Balkana“ zapuštene i opterećene sistemskom korupcijom, organizovanim kriminalom i nedostatkom funkcionisanja pravne države; da su bez verodostojnih institucija i demokratskih načela funkcionisanja vlasti; da nisu čak ni stabilokratije nego su vrlo nestabilni provizoriji u kojima se loše živi i iz kojih se masovno beži. Ali isto tako, nije valjda sporno da nijedna od njih nije sposobna da, bez pomoći sa strane, sama nađe izlaz iz civilizacijske rupe u koju se svaka iz svojih razloga strovalila.

Može li im se i ko može da im pomogne? Može, a ako iko može, to su demokratske zemlje (EU sa svojim kapacitetima pre svih) iako i one sa velikom mukom i velikim strpljenjem. Nije samo problem u neizgrađenosti tih ovdašnjih država, nego i u tome (možda još i više) što su sva ovdašnja društva opasno zatrovana i zarobljena tribalnim opterećenjima i zabludama; što žive histerične falš predmoderne identitete. A to su bolesti koje se teško i mukotrpno leče. Zato su u tom smislu jako važni prvi koraci ohrabrenja ovom zapuštenom zapećku Evrope otvaranjem pristupnih pregovora, iako su sve te zemlje nesporno manje-više opterećene slabostima navedenim kao razlog odlaganja početka pregovora sa S. Makedonijom i Albanijom. Odlaganje početka pregovora masovno širi dešperatno raspoloženje građana i povećava beznađe, što svakako ne pogoduje razvoju demokratije. Ovi će prostori i dalje tavoriti bez nade za boljitak, što povećava nepoštovanje prava, korupciju, kriminal i autoritarne tendencije. Je li to u interesu EU? Ako zbog uskogrudog pragmatizma lidera-birokrata lišenih emancipatorskih vizija koje su krasile utemeljitelje ujedinjene Evrope jeste (ne samo Makrona koji po konzervativizmu i nemaštovitoj politici izbija u prvi plan) – onda teško da se i EU sa sadašnjim članstvom piše dobro.

Kad je reč o S. Makedoniji (njoj se nakon nimalo lakih, hrabrih odluka koje je donela u poslednje vreme čini posebno velika nepravda) i Albaniji, treba reći da su one u odnosu prema EU mnogo iskrenije od Srbije. Ne sede licemerno na dve stolice poput Srbije koja je verbalno za EU, a mnoge praktične poteze i javno mnenje kreira usmerenjem ka Putinovoj Rusiji i Kini, ka autokratskim režimima. Velika je šteta što će talas razačarenja zahvatiti S. Makedoniju i Albaniju, što će se bez sumnje odraziti na tamošnje društvene procese, čineći ih neizvesnijim i nepredvidljivijim.

(Autonomija, foto: Beta)