Stara tek nešto više od decenije, “lažna država Kosovo”, taj “socijalni, politički i moralni talog tribalnog, varvarskog Balkana”, kako za Albance onomad reče Dobrica Ćosić – očitala je lekciju iz demokratije jelda pravoj i odvajkada demokratskoj, staroj državi Srbiji. Bez velikih tenzija i političke histerije slobodnom voljom građana iskazanoj na regularnim izborima, Kosovo će promeniti vlast. Koliko je današnja Srbija daleko od tog civilizacijskog dostignuća, od mirne smene vlasti na slobodnim izborima? Taj smo luksuz (uz podnošljive faličnosti) imali tek u nekoliko izbornih ciklusa posle obaranja Miloševića, da bi se vraćanjem miloševićevaca i šešeljevaca na vlast opet sunovratili u autokratsku despotiju, pa o demokratiji, slobodnim izborima i mirnoj smeni vlasti danas možemo samo sanjati.

Ako bi se o ičem faličnom i nedemokratskom na proteklim kosovskim izborima moglo govoriti – barem prema izveštavanju ozbiljnih posmatrača i medija – onda je to sramni angažman Beograda u izbornom procesu na Kosovu. Mučno je bilo pratiti besprizornost i nepojmljivu agresiju Vučićeve vlasti na srpske glasače, što naravno nije novina. Na sreću, koliko se zna, nije bilo bombi, paljenja automobila i ubistava, što ne znači da tamošnji Srbi nelojalni Vučiću i instaliranim kriminalnim strukturama – mogu biti spokojni. Presija na srpske glasače na Kosovu pokazna je vežba šta čeka glasače u Srbiji na predstojećim izborima, a satanizacija izbornih lista koje su izašle na izbore mimo beogradske kontrole (jelda Haradinijevi Srbi) pokazna je vežba šta čeka opoziciju i njihove izborne liste u Srbiji.

Ti meni vojvodo, ja tebi serdaru

Da su patrijarh SPC Irinej i predsednik Srbije Vučić u ”simfoniji” (sraslost crkvene i svetovne vlasti predmodernih zajednica) odavno je poznato. To u stvari i nije novina ove dvojice, tako je u čitavom postmiloševićevskom periodu Srbije od Koštunice i Đinđića do danas. Vučić ide na “poklonjenije” u Patrijaršiju, Irinej mu uzvraća hvalospevima i blagoslovima. Čist račun – ti meni vojvodo, ja tebi serdaru.

Razume se da Vučić (kao i prethodnici mu) ne ide skrušeno, praznih ruku u Patrijaršiju. Parama poreskih obveznika (ne zna se kolikim i za koje svrhe) daruje crkvu, koja u siromašnom društvu danas živi kao bubreg u loju. Poreza je oslobođena, plate i socijalno zbrinjavanje sveštenstva je obezbeđeno, vraćeno joj je gro nekada nacionalizovane imovine, pomaže se izgradnja brojnih crkvi i održavanje još brojnijih glamuroznih i skupih manifestacija na kojima se uglavnom političari i sluđuje narod. Mediji i brojni uglednici iz javnog života odaju joj čast i čest ignorišući njena više nego vidljiva sagrešenja – vlastoljublje, srebroljublje, unutrašnji raskoli, hedonizam i rašireno neprimereno ponašanje nemalog dela klera. Uzdižu SPC na pijedostal nacionalne institucije sa najvećim ugledom i autoritetom (uz Vojsku Srbije do nepodnošljivosti klerikalizovanu).

Povodom obeležavanja osam vekova autokefalnosti SPC, Sinod je između ostalih dodelio odlikovanja i Vučiću i njegovom generalnom sekretaru Nikoli Selakoviću. Vučiću najveće odlikovanje, Orden Svetog Save Prvog reda; Selakoviću nešto manjeg ranga, Orden Svetog Save Drugog reda. I šta?

Uzbunile su se odranije sukobljene struje u episkopatu, uzbunili su se i deklarisani veliki poštovaoci svetosavske crkve iz javnog života. Uzbunili su se radikalniji nacionalisti i u crkvi i van nje kojima se (ex)radikal Vučić ne sviđa, jer će, jelda, izdati “svetu srpsku zemlju” Kosovo. Uzbunio se arhi-nacionalista i huškač Amfilohije Radović i deo episkopa (iako će poštovati odluku Sinoda); uzbunili se poštovaoci i sledbenici Amfilohija iz svetovnog života. Akademik i vedeta nacionalističke kulture Matija Bećković i univerzitetski profesor Milo Lompar navodno su, u znak neslaganja sa odlikovanjem Vučića, otkazali učešće na svečanoj akademiji kojom se u Sava centru obeležava veliki crkveni jubilej. Što bi se reklo – porodične svađe sitih i čašću obasutih crkvenih i svetovnih nacionalističkih uglednika. Da ne kažemo – j… se njima i za crkvu, i za narod, i za Srbiju. Njima je stalo do njihovih beskrajnih sujeta i naravno – do enormnih časti kojom su u ovakvoj Srbiji obasuti.

(Autonomija, foto: Beta)