U nekim drugim okolnostima, deca bi se, pa i ona u zemlji Srbiji, ovog bića plašila. Postigao je ono što valjda niko pre, ni posle njega nije: izgleda karikaturalnije nego na karikaturama. I svakako opasnije. A na karikaturama, onim Koraksovim, dominiraju njegov natečeni nos, veliki stomak i pupak podno majice koja mu jedva dolazi do ispod pazuha. Za uvetom nosi zarđalu kašiku, onu kojom je pretio da će “klati Hrvate”. Njegova strašna pojava postaje još jezivija kada progovori. Iz njega kuljaju bahatost, cinizam i mržnja, takvog nivoa da normalan čovek posle provedenih dva sata, gledajući ga i slušajući, može upasti u kliničku depresiju. Zbog ovakvih osoba ljudi gube poverenje u čovečanstvo i smisao postojanja.

Ali gle čuda – deca se u Srbiji bića koji se odaziva na ime Vojislav Šešelj – ne straše. Na Beogradskom sajmu knjiga on, zavaljen, sedi na štrandu svoje izdavačke kuće, Velika Srbija, a sajamskim halama – valjda posebno četvrtkom – vrludaju đačke ekskurzije. Kada vide Šešelja, đaci žele da se slikaju sa njim i da fotku čim pre “viberom” pošalju drugarima i rodbini. Šešelj super-star. Smeška se dok desetine đaka čekaju u redu na grupnu fotku sa njim. I oni se smeškaju. Sa jednog od štandova u blizini odjekuje turbo-folk muzika. Beogradski sajam knjiga poslednjih tridesetak godina imao je bezbroj svojih nacionalističko-klerikalno-primitivnih ispada, ali stvari protokom vremena postaju gore.

Šešelj je jedan od onih koji izgledaju odurnije kada se osmehuju nego kada su ozbiljni. Narodna mudrost kaže da sa takvima ne treba imati nikakva posla. Osmehom njegov cinizam, koji ima efekat sumporne kiseline, dobija na snazi. Njegove šale su strašnije nego “ozbiljni iskazi”, a on voli da se “šali” i kada izgovara najgore uvrede. Neki veruju da se on zapravo neprestano “šali”. Na političkoj sceni Srbije opstaje bezmalo tri decenije, a na njoj je prisutan bio i kada je provodio dane u haškom pritvoru. Koliko delovanjem, još više kroz posledice svog delovanja, a najviše kroz aktivnosti njegovog političkog sina i dugogodišnjeg nerazdvojnog saradnika Aleksandra Vučića. Prethodno, kuma Tomislava Nikolića.

Najnoviji monstruozni retorički napad Šešelj je usmerio ka novinarki Snežani Čongradin, koja je u tekstu u listu “Danas” napisala ništa drugo do sudski utvrđene činjenice – da je u Srebrenici 1995. godine izvršen genocid. Šešelj naravno tvrdi da genocida, pa ni masovnog zločina u Srebrenici nije bilo. Podsetimo se da je on, slično tako, svojevremeno pred Haškim tribunalom tvrdio da je laž da je debeo. Naime, žalio se da je Haški tribunal falsifikovao podatak da ima 133 kilograma, dočim je on imao, kako kaže, samo 122, što je dokaz da nije debeo.

Da je na vlasti, Šešelj bi – kako je rekao – novinarku Čongradin “poslao na 20 godina robije”. Po njemu, ona je “veoma ružna” i “podseća na mungosa”. Takođe je dodao da pripada grupi onih koji su sledbenici pokojne antiratne aktivistkinje Biljane Kovačević Vučo, “što su joj prodali bubreg pa ni bubreg nije u njoj tuđi izdržao“. (Veliki borac za ljudska prava Biljana Kovačević-Vučo je inače preminula u jednoj beogradskoj bolnici zbog sepse posle transplatacije bubrega.) On bi se, elem, sa ovim ljudima obračunao da je na vlasti. “Ako koga pregazim džipom, na džip sam nabacio gusenice, na otpadu sam našao sa nekog borbenog vozila, pa sledeći put kad budem gazio ove što mi zabranjuju ulazak u Skupštinu, to će ići po loju“, naveo je Šešelj u govoru u Skupštini Srbije.

Na ovaj Šešeljev ispad reagovala su novinarska udruženja i organizacije civilnog društva, ali u pitanju je samo još jedno u dugoj istoriji retoričkog i svakog drugog beščašća ovog čoveka i njegovih saradnika. Podsetimo se da je Šešelj osuđen na deset godina zatvora u Hagu za podsticanje deportacije i progon Hrvata u Vojvodini. Nikada nije međutim osuđen za zulume koje su njegove paravojne jedinice počinile u jugoslovenskim ratovima. I pored presude, on sedi kao narodni poslanik u srbijanskom parlamentu, u kojem prema zakonu ne bi trebalo da bude niko ko je bezuslovno osuđen na više od šest meseci zatvora. Zašto sedi? Pa zato što je nekome potreban!

Šešelj je u vojvođanskom selu Hrtkovci, na mestu zločina na koje se stalno vraća, nedavno kupio kuću na koju je okačio ljubičastu svetleću reklamu na kojoj piše “Kuća Vojislava Šešelja”. U tom selu održan je i kongres Srpske radikalne stranke, na kojoj je on izabran po ko zna koji puta za predsednika partije. Teško je pronaći reč kojom bi se opisalo ovo “šegačenje” sa zločinima izvršenim u Hrtkovcima tokom devedesetih.

Pre nekoliko meseci Šešelj je na tviteru pretio poslanici opozicione Demokratske stranke Aleksandri Jerkov. Rekao je da će joj “nestati sve dlake sa glave” i da će joj “namazati glavu katranom” i “nalepiti guščjim perjem”. Tih dana je sportskom novinaru Milojku Pantiću, koji je oštar kritičar Vučićevog režima, poručio da će mu uskoro “je*ati majku” kako bi dokazao da je “šešeljizam življi nego ikad” i da je u stanju „da počisti sav izdajnički ološ“. Potom je lideru Pokreta slobodnih građana, glumcu Sergeju Trifunoviću poslao urnu u kakvoj je sahranjen prah supruge Slobodana Miloševića Mirjane Marković, sa pisamcetom: “Dragi Sergej, šaljem ti ovu saksiju da je dobro osmotriš. Možda ćemo uspeti da te u nju uguramo i bez spaljivanja. Izbušićemo rupicu da možeš da dišeš. Može i šaka crva u nju?”

I mogli bismo i dalje, beskonačno, ovakve bedastoće nabrajati…

Šešelj je navodno autor više od sto knjiga čiji je cilj da zasene prostotu. On ih prodaje kao što su sarajevski jalijaši svojevremeno prodavali ciglu. Njegove knjige uglavnom niko ni ne čita, pa čak i ne otvara. Šešeljevi sledbenici knjiga se plaše još od ranog detinjstva, dok ovi drugi ovakva štiva otvaraju jedino u slučaju krajnje nužde, odnosno u slučaju da su u njima (pošto su podebele) sakrili pištolj ili turpiju koja će im poslužiti za beg iz zatvora. Šešelj pod svojim imenom može da objavi i gomile međusobno nepovezanih slova, pa to niko neće primetiti, uključujući i lektora. Među knjigama koje je potpisao nalaze se i razni transkripti i dokumenti koje je pronašao na internetu. Recimo, “napisao” je knjigu “Vikiliks mi javlja” (copy-paste) i potpisao svojim imenom. Neki veruju da im se javlja gospa u Međugorju, a neki da im se javlja Džulijan Asanž na ćirilici.

(Jedini za kojeg pouzdano znamo da je čitao Šešeljeve uratke, bio je pokojni religiolog i kritičar srbijanskog društva, veliki Mirko Đorđević, koji nam se jednom poverio da je pročitao mnoge knjige koje je Šešelj “napisao”. Kada smo ga pitali zašto je to uradio, on je rekao – pa, neko mora da se bavi i prljavim poslovima!)

A nazivi knjiga su takođe “šaljivi” odnosno monstruozni, zavisno od ugla posmatranja. Uglavnom, slični ispadima o kojima smo pisali. Velikom broju njegovih knjiga recenzent je bio sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić, između ostalog i one koja se zove “Engleski pederski isprdak Toni Bler”, koja je objavljena 2005. godine. Ni Bleru ni Vučiću to nije smetalo da deceniju posle ostvare uspešnu saradnju: naime, Vlada Srbije angažovala je konsultantsku kuću bivšeg britanskog premijera Tonija Blera za pomoć u formiranju stručnih timova u okviru kabineta tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića. Kako se zovu ostale Šešeljeve knjige? Otprilike ovako: “Očerupana haška ćurka Kristina Dal”, “Mafijaška pudlica Nebojša Čović”, “Smežurano kengurovo mudo Kevin Parker”… I mogu da se kupe čak i preko Amazona.

Često se pokreće pitanje da li pojavama poput Šešelja, fenomenima koji dolaze sa “ivice prirode i društva” (kako ih je okarakterisao Boris Dežulović) treba posvećivati medijsku pažnju, pogotovo ako imamo u vidu da njegovi ispadi i imaju cilj da prouzrokuju reakciju i na taj način “kupe” prostor u javnosti. Šešeljevi radikali su recimo doživeli jedan od najvećih političkih poraza i ostali ispod izbornog cenzusa onda kada su mediji u Srbiji počeli da ih bojkotuju/ignorišu pošto je on pretio pojedinim nezavisnim novinarima i medijima. Ipak se čini da razlozi da se o fenomenu Šešelj govori pretežu nad onima koji nalažu ignorisanje ovog ljudskog i civilizacijskog restla. Najvažniji je taj da su zbog političkog delovanja ovog čoveka mnogi ljudi ostali bez glave ili, u boljem slučaju, pobegli glavom bez obzira iz svojih kuća. Takođe, Šešelj nije sam od sebe, kao nekakva ambrozija u zaparloženom brlogu – nikao, već je u pitanju svojevrsni projekat koji se svako malo obnavlja. Neko je, naime, svojevremeno procenio da ovaj nekadašnji disident ima potencijal koji se može iskoristiti u zlim vremenima (iz kojih nikako da izađemo). Treći razlog takođe ne smemo zanemariti: Srbijom apsolutno dominiraju političari koje je Šešelj stvorio i koje i danas svesrdno podržava.

Tokom devedesetih, Šešelj je uz podršku države Srbije i njenih tajnih službi organizovao radikalske, četničke paravojne formacije, koje su služile za obavljanje najprljavijih poslova. Fenomen Šešelj u političko-ratnim okvirima bio je identičan onom koji je tokom rata na sarajevskoj Grbavici imalo sadističko čudovište pod imenom Batko. Cilj je da se poseje strah ne samo među “inovercima” već i među svojima, da se stvari dovedu do tačke ključanja, sa koje nema povratka nazad. Niko ne sme da pomisli da je rat šala i da je moguć dogovor sa drugom stranom. Cilj je bio da se o grandioznom zlu priča i među “neprijateljima”, kako bi se uplašili, ali i naveli da uzvrate sličnom merom. To je bio Šešeljev zadatak.

Osim toga, devedesetih je Šešelj za Miloševića radio ono što sada radi za Vučićevu vlast. Koristi se kao strašilo za opoziciju, ali i za predstavnike građanskog društva koji imaju kritički odnos vlasti. Ne treba smetnuti sa uma ni njegovu ulogu u razaranju parlamentarizma u Srbiji. On, njegovi radikali i predstavnici vladajuće većine u Srbiji uspešno su obesmislili zakonodavnu i nadzornu funkciju skupštine, pretvorili ovu instituciju u predmet sprdnje i tako izvršnoj vlasti omogućili potpunu dominaciju nad državom i društvom.

Osim za plašenje opozicije, Šešelj je uvek zgodan i za uplašiti strance, jer u odnosu na njega, i samo u odnosu na njega, Vučić izgleda civilizovano. Poruka je sledeća: ako nećete da me podržite, može vam se desiti Šešelj, ili se ja mogu u Šešelja pretvoriti! To je najmanji problem! Potpuno je svejedno da li je ta uloga spontana ili programirana, ali Šešeljeva pojavnost veoma efikasno tera najbolje mlade ljude u inostranstvo, kako im slučajno ne bi palo na pamet da pokušaju nešto suštinski da promene u državi i društvu.

Kurt Šumaher, legendarni lider nemačkih socijaldemokrata za vreme uspona nacizma, 1932. godine je rekao: “Nacionalsocijalistima se divimo samo zbog jedne stvari. Po prvi put u nemačkoj politici uspeli su da potpuno mobilišu ljudsku glupost”. U Srbiji su radikali/naprednjaci uspeli, više nego uspešno, da mobilišu i ljudsku glupost, i bahatost, i cinizam. Tako uspešno da su oni postali, NGO žargonom rečeno, samoodrživi. A upravo je to dovelo najboljeg Šešeljevog učenika na vlast.

Vratimo se ponovo na onu decu koja čekaju u redu da se slikaju sa Šešeljem. Oni su tek žrtve društva koji Šešelje i slične spodobe – kroz njihovo redovno pojavljivanje u medijima – normalizuju i proizvode u “duhovite” figure. Jedina uspešna reforma obrazovnog sistema je ona koja je omogućila Šešelju i njegovom sistemu vrednosti i smeha da se u njega duboko inkorporira. Nije mali broj jezivih slučajeva vršnjačkog nasilja koje su zapravo, po tvrdnjama zlostavljača i njihovih roditelja – “šala”.

Nisu ljudi neskloni tome, nisu Šešelj i njegovi sve ovo izmislili. U srednjem veku mase su se okupljale na trgu i spaljivale mačke. Trzaji spaljene životinje izazivali su salve smeha. Mačke su, zato što ih je katolička crkva proglasila za zla bića, bacana i sa crkvenih tornjeva, opet uz smeh građana. Rašireno, “duhovito” ubijanje mačaka dovelo je do značajnog povećanja populacije pacova koji su doprineli širenju kuge.

(Tačno)