Pre neki dan je Eni Brnabić – srbijanski je mediji često nazivaju premijerkom, valjda zato što bespogovorno ispunjava naloge šefa države – našla za shodno da građanima Srbije uputi izvinjenje zato što vlada, na čijem je čelu, nije na ulice izvela policiju i sprečila Savez za Srbiju da izaziva incidente.

Savez, po njenim rečima, i nema drugi zadatak sem tog – da izaziva incidente i provocira vladu. Njegovi zahtevi za slobodom medija ili, recimo, za slobodnim i fer izborima nisu ništa drugo do retorika. A zadatak retorike je oduvek bio jedan te isti – da građane zavede i obmane u pogledu ciljeva i prave prirode nečijeg političkog delovanja.

Dopustimo da je predsednica vlade u potpunosti u pravu i da je SzS jedna doista opskurna unija nasilnika. Šta je u tom slučaju zadatak vlade? Zadatak vlade je da građane zaštiti od invazije nasrtljivih pojedinaca i pretadorskih udruženja. To je glavni razlog njenog postojanja. Ako, pak, vlada nije u stanju da obavlja funkciju zbog koje je osnovana, tada bi morala da učini najjednostavniju stvar koja se od nje očekuje. A to nije izvinjenje, nego ostavka.

Eni Brnabić, međutim, nije ni na kraj pameti da demisionira. Ona jeste zabrinuta, ali ne zato što incidentno ponašanje SzS uznemirava građane i budi njihovu zabrinutost u pogledu bezbednosti i uživanja osnovnih prava i sloboda. Kada bi uloga vlade bila ograničena na zaštitu pojedinaca, ona bi delovala, a ne bi se izvinjavala. Nije uznemirenost građana ono što nju brine, nju brine, kako sama kaže, moguće ponašanje investitora. Nervozu političke klase izaziva, dakle, bojazan da bi investitori, sučeni sa protestima, svoje investicije mogli da preusmere ka državama u kojima nema demonstracija narodnog nezadovoljstva. A ako nema investitora, onda nema fabrika, ali ni storija o spasiocu, obnovitelju i šampionu reformi.

Jeste da je kapital poput zeca, ali ono od čega investitori treba da beže nisu toliko protesti građana, koliko država, odnosno odsustvo države u Srbiji. U uređenim zajednicama delovanje države je predvidljivo, zato što je zasnovano na pravu. U Srbiji to nije slučaj, jer se ovde delovanje vlade zasniva na privatnom političkom kalkulusu i samovolji. Sve što su lideri SzS do sada radili, radili su, kaže Aleksandar Lupus Maximus, protivzakonito. Oni nikada nikakav skup nikome nisu prijavili i mislili su da mogu da upadaju gde god hoće.

Ako je tako, onda se postavlja se pitanje zbog čega je vlada odustala od primene zakona koji propisuje procedure, kojih se moraju pridržavati svi koji žele da organizuju javne skupove?

Odgovor glasi – zbog diskreditacije političkih oponenata. Ako vlada oslobađa organizatore protesta odgovornosti da protestima upravljaju, da ih nadziru, kontrolišu i sprečavaju nedolično ponašanje, ona time, zapravo, podstiče incidentno ponašanje. A u slučaju Skupštine grada Beograda ga, uz grubu instrumentalizaciju žena, i kreira.

Zašto se vlada ponaša na ovaj način i šta još, pored diskreditacije političkog protivnika, želi da postigne? Ovakvim ponašanjem vlada proizvodi potražnju za čvrstom rukom i autoritarnim rešenjima. A to je ono što nam predstavnici države ovih dana i najavljuju, kad nam poručuju da će država morati da reaguje, kako bi onemogućila siledžije. U tom smislu treba razumeti i poslednji Vučićev ustupak „siledžijama iz SzS“.

Naime, skup koji je u okviru Vučićeve kampanje trebalo da se održi 12. aprila u Novom Sadu neće biti održan planiranog datuma, nego dan ranije, kako bi se – pošto petkom novosadskim ulicama šetaju pristalice SzS – izbegao „sukob među Srbima“.

Ako ostavimo po strani činjenicu da Vučić namerno mistifikuje prirodu političkih borbi, kada ih svodi na sukobe među Srbima, ostaje činjenica da on na potpuno neinteligentan način obrazlaže odlaganje ranije zakazanog skupa. On hvalisavo kaže: „Pametniji popušta“, a zaboravlja da pomenuta izreka ima svoj nastavak: kad pametniji popuštaju, onda budale vladaju.

Ima li bolje deskripcije stanja u Srbiji?

(Autonomija, foto: Beta)