Snimajući dokumentarni film „Život pored“, u decembru prošle i januaru ove godine, pokušao sam da prikažem život u Temerinu i podele koje postoje prvenstveno među mladima. Ideja mi je bila da što manje govorim o konkretnim incidentima koji su u tom momentu bili relativna prošlost, budući da se poslednji dogodio još u januaru 2010. godine, a da pažnju više usmerim na uzroke tih podela i sukoba. Ipak, poučen ranijim iskustvom, na kraju filma sam upozorio kako je ova godina po svemu sudeći predizborna, a možda i izborna, te da ne treba smetnuti s uma da je u tim godinama često dolazilo do pogoršanja odnosa, budući da takvo stanje pogoduje pojedinim partijama. Nisam od onih koji prizivaju nesreću da bi posle mogli da govore: Lepo sam vam govorio!
Ali, lepo sam vam govorio! Nimalo se ne radujem što sam bio u pravu, iako mi namera ni u jednom momentu nije bila da podižem tenzije. Priznajem, nisam očekivao da će se moje upozorenje obistiniti, a pogotovo ne ovako žestoko, i da će se samo u desetak dana, sudeći po izveštajima medija, dogoditi tri ili četiri vrlo ozbiljna incidenta.
Nakon što je „Život pored“ emitovan, dobio sam u nekoliko navrata veoma negativne kritike koje su se odnosile na to kako je reč o temi koja se nepotrebno forsira, kojom ja i moji finansijeri (koji su i gde li su?) želimo da skrenemo pažnju sa važnijih stvari u ovoj državi, te da pričamo praznu priču o ugroženosti nacionalnih manjina. A poenta upravo i nije bila o ugroženosti manjina, već o podelama među nacijama i rušenju tradicionalnih vojvođanskih i ljudskih vrednosti. U filmu smo čak pustili i deo sa svirke na koju su mađarski skinsi upali i pokušali da je prekinu provocirajući prisutne. Na svu sreću, u tome nisu uspeli zbog prisebnosti prisutnih. A i sagovornici su potvrdili da je reč o ekstremnim grupicama, ne praveći pri tom razliku između mađarskog ili srpskog nacionalizma, odnosno njihovih predstavnika – Obraza i 64 županije.
Ovom prilikom želim da skrenem pažnju nadležnima, i u Pokrajini i Republici, a pogotovo u vojvođanskim opštinama, da to što nema incidenata u nekom periodu, ne znači da su odnosi između različitih nacija dobri. Oni samo nisu jako loši. Ali ne može biti dobro kada o svom komšiji, kraj kojeg živiš čitav život, ne znaš ništa. Kada mu se ne javiš na ulici i kada te i ne interesuje da ga makar malo upoznaš. Jer život na najrazličitije načine navodi ljude da sarađuju za dobrobit svih, a to je upravo ono što nedostaje u današnjoj Vojvodini. Svi mi živimo jedni PORED drugih, a ne jedni SA drugima. Pogotovo je to izraženo kod mlađih generacija. Delimično opravdanje i izgovor imaju u tome što su rasli u godinama raspada države, kada su roditelji gubili poslove, ostajali na ulici i brinuli kako da ne izgube glavu u nekom od sukoba u kojima naša zemlja nije učestovala. A decu su im za to vreme vaspitali ulica, televizija, pevaljke i žestoki momci. I maloumni klipani zadojeni nacionalizmom, sposobni samo da mrze. Potpomognuti tajno-policijsko-bezbednosnim-verskim agencijama koje im garantuju nedodirljivost u širenju mržnje.
Tu je upravo vidim poraz države, ali i društva u celini. Jer kada zbog sitnih političkih ili nekih drugih interesa ekstremni desničari (i ostale patriJote) nekažnjeno krše zakone i zavode teror po ulicama ili internetu, država pokazuje da nije država. Da li je moguće da ne može da im stane u kraj i ko onda treba da brani građane? Da se sami organizuju? Pa šta će nam onda država, zbog čega plaćamo silne poreze? Da bi administracija živela lagodno ili da bismo mi bili zaštićeni? Država jedina ima monopol sile i molio bih je da ga upotrebi dok ne bude kasno, jer takvi koji su spremni da na drugačijeg od sebe fizički nasrnu, samo jezik sile i razumeju. Da, ja sam pacifista, ali ovo nema nikakve veze sa tim. Ovde neko samoinicijativno daje sebi za pravo da se obračunava sa drugačijima od sebe i taj neko mora biti pod hitno zaustavljen! Da nam se Temerini ne bi proširili širom Vojvodine, Sandžaka, juga Srbije…
Ne želim da ulazim u to koja strana je više tukla, a koja više bila tučena, jer nije poenta brojati žrtve već smisliti kako da se takvom modelu konačno stane na kraj. Jer, previše je i jedan incident. A izgleda da se dobro razrađen scenario dizanja predizbornih tenzija opet ponavlja. Gotovo sam ubeđen da iza ovih naših mamlaza stoje delovi pojedinih službi, a o podršci crkve ne treba trošiti reči. Brine me ko stoji iza mađarskih skinheda? Da li su to političke partije? Neko drugi? Ko? Možda su i oni produkt iste kuhinje, budući da su po ponašanju i načinu delovanja zapravo identični. K’o braća rođena. Jedni biju, a drugi najavljuju noćne patrole. Sve već viđeno, doduše u prošlom veku.
Skrenuću pažnju na još jedan, meni veoma interesantan detalj. Da li je iko ikada čuo ili pročitao vest sledeće sadržine: Pripadnik Pokreta Obraz pretučen je sinoć kada su ga napala petorica pripadnika Pokreta 64 županije? Ili obrnuto? NE? Ni ja. To je zbog toga što se ta gomila šupljoglavaca nikada međusobno ne sukobljava, već u njihovom nacionalističkom šenlučenju uvek stradaju nevini. E, pa evo poruke i jednom i drugom i ostalim Pokretima: Ako ne možete da tolerišete i trpite (niko vas ne tera da volite) one koji žive pored vas a drugačiji su, nađite se onda sa parnjacima sa druge strane negde na nekoj livadi, pa se međusobno obračunavajte do mile volje. Nas normalne ostavite više na miru!
Dalibor Stupar (autor filma Život pored)