Piše: Tomislav Marković, !Odgovor

U utorak, 11. marta, navršilo se tačno 20 godina od smrti Slobodana Miloševića. Bivši predsednik Srbije i SR Jugoslavije, vođa udruženog zločinačkog poduhvata, nije dočekao presudu Haškog tribunala, smrt je preduhitrila sudije. Arhizločinac je otišao na onaj svet neosuđen, što pristalice njegove krvave politike vole da tumače kao da je Milošević umro nevin, bez dokazane krivice.

Naravno, to je još jedna providna manipulacija u nizu sličnih. Miloševićevi zločini su brižljivo dokumentovani i dokazani, da je poživeo bio bi osuđen na doživotnu robiju, baš kao i njegova mnogobrojna sabraća po zločinu, kao što su Radovan Karadžić ili Ratko Mladić. Ni Hitler nije pravosnažno osuđen, pa niko ne smatra da je vođa Trećeg Rajha bio nevinašce.

Miloševićevi unuci

Međutim, slika o Miloševiću, njegovom dobu i njegovoj ulozi u istoriji nije svuda tako jasna. Ponegde deluje prilično raspikselisano i zamagljeno, što je posledica golemog rada na poricanju zločina, falsifikovanju prošlosti i samoopravdavanju onih koji su bili deo Miloševićeve organizacije ili su bar podržavali njegovu politiku. Zato ne čudi što je okrugla godišnjica smrti najvećeg zlikovca u srpskoj istoriji obeležena svedočanstvima članova njegove porodice.

Umesto da u srpskim medijima čitamo refleksije o Miloševićevom liku i grandioznom nedelu, umesto da slušamo svedočanstva žrtava, umesto da objektivni istoričari iznose utemeljene ocene o diktatorovoj vladavini i nasleđu, imali smo priliku da čitamo šta o dedi misle njegovi unuci. Mediji su kao senzacionalnu vest obznanili da se unuka Slobodana Milošević po prvi put obrela u Srbiji.

Dvadesetogodišnja Marija Milošević došla je iz Rusije povodom godišnjice dedine smrti, da obiđe njegov grob pod lipom u Požarevcu, u dvorištu porodične kuće. Tim povodom je unučica izvolela izjaviti kako je njen deduška ubijen u Haškom tribunalu, te dodala: “Ponosna sam na mog dedu. On je bio pravi borac za pravdu i istinu“. I sve to prenose čak i antirežimski mediji, bez ikakvog komentara, konteksta, objašnjenja, kao da je sasvim normalno citirati članove porodice masovnog ubice, koji aboliraju svog pretka od odgovornosti i pričaju bajke o njemu.

Pranje dedine biografije

Mediji su preneli i znatno opširniji solilokvij Marka Miloševića, Slobinog unuka. Za razliku od sestre, on je već godinama u Srbiji, čak se uključio u politiku i krenuo dedinim stopama, doduše znatno skromnije. Postao je poslanik dedine Socijalističke partije Srbije, zločinačke udruge koja je odavno trebalo da bude zabranjena, da je bilo prilike za radikalan rez i raskid sa zločinačkom prošlošću.

Besedio je potomak o političkom nasleđu svog dede, posebno ističući njegov “hrabri patriotizam koji je pokazao celom svetu”, kao i “žrtvu koju je podneo u nepokolebljivoj odbrani svog naroda i države, za koje je prvo dao slobodu, a zatim i život’”. Da, deda se zaista istakao u odbrani naroda i države, mahom od golorukih civila, branio ih je svim sredstvima, uključujući ratne zločine, pokolje, etnička čišćenja i genocid.

Istakao je unuk i “pravni kontinuitet sa KPJ, kroz osnivanje SPS-a”, što je formalno tačno, samo je propustio da kaže kako je Milošević napustio osnovnu ideju KPJ, bratstvo i jedinstvo, da bi novu partiju pretvorio u zločinačku organizaciju za istrebljenje drugih nacija, zarad stvaranja velike srpske države.

Izbrbljao je unuk još sijaset sličnih laži, na primer kako je Milošević senior sačuvao jugoslovensku ideologiju koja “nije postala prevaziđena i zamenjena nacionalizmom, kakav je slučaj bio u drugim bivšim jugoslovenskim republikama”. Vaistinu, Milošević je tvrdio kako želi da sačuva SFRJ, a u realnosti je činio sve što može da razbije saveznu državu, uključujući i donošenje Ustava Srbije 1990. godine, kojim je stavio Srbiju iznad SFRJ i praktično prvi otcepio jednu republiku od federacije.

Kolektivna euforija i masovna histerija

No dobro, navikli smo da socijalisti, radikali i ostali naprednjaci lažu i krivotvore, to im je modus vivendi, a nije ni nerazumljivo što potomci najvećeg ratnog zločinca u Srba nastoje da operu biografiju svog dede. Međutim, u tom kolopletu neistina i buđavih propagandnih floskula, unuk Marko izrekao je i jednu zanimljivu stvar – da je Milošević imao ubedljivu podršku građana do 2000. godine.

Podaci o Miloševićevom rasturanju Jugoslavije, ratovima i agresiji, zločinima i ostalim apokaliptičnim dejstvima dobro su poznati, ali se često prelazi preko činjenice da je on uživao podršku ogromnog broja stanovnika Srbije. Kad je u pitanju prvih nekoliko godina njegove vladavine, nakon Osme sednice, podrška je zapravo blaga reč, čist eufemizam. Atmosferi koja je vladala u to vreme bolje bi pristajali izrazi kao što su kolektivna euforija, masovna histerija, kult vođe, silazak sina Božjeg na zemlju.

Milioni građana nisu Miloševića samo podržavali kao novog političkog lidera, već su ga bukvalno obožavali i klanjali mu se kao mesiji, spasitelju i izbavitelju vaskolikog srpstva od vekovnih, listom izmišljenih neprijatelja i još fiktivnijih ugroza. Njegova pojava izazivala je silniju euforiju nego kad su se Bitlsi svojevremeno pojavljivali usred okupljenih obožavateljki.

Posteri sa voždovim likom

U to vreme na svakom koraku se mogao videti Miloševićev portret. Njegove slike krasile su autobuse, kamione, radnje, kancelarije, izloge, svaki mogući javni i privatni prostor. Kako je sve to izgledalo više puta je opisivao Sinan Gudžević.

U tekstu “Poslobljivanje” Gudžević se priseća kako je doputovao iz Rima u Beograd 30. novembra 1988. godine: “Ispred stanice je bilo desetak taksi vozila. Svako je vozilo imalo poster sa likom Slobodana Miloševića, poneko i po dva. Taksi koji je po redu zapao mene imao je taj poster na staklu ispred mene. Ispod slike je pisalo: Smrt fašizmu Slobodan narodu. Pitao sam taksistu da li je poster stavio po nečijem naređenju. Rekao mi je ‘svi taksisti koji imaju Slobinu sliku, imaju je po svome izboru, i po čistom srcu’”.

Ne samo da nije tačno kako se Milošević nametnuo građanima Srbije, već je činjenica da je njegova politika, ideologija, njegov zločinački projekat uživao masovnu podršku i bio dočekan sa nesvakidašnjim oduševljenjem i entuzijazmom. O tome svedoči i fakat da je na prvim višestranačkim izborima, u decembru 1990. Milošević osvojio preko 3,3 miliona glasova.

U bitkama i pred bitkama

Na to bi se mogla staviti primedba kako građani nisu znali za šta glasaju, kako nisu bili svesni da daju podršku ratovima, zločinima, istrebljenju, agresiji na susede. Zavisi kako tumačimo izraze znati i biti svestan. Milošević je 1989. na Gazimestanu objavio da smo opet u bitkama i pred bitkama, koje za sada nisu oružane, ali ni takve nisu isključene. Jasno i glasno.

Godinu dana ranije, na velikom mitingu na Ušću u Beogradu, Milošević je držao zapaljiv govor, pa je u jednom trenutku rekao: “Pobedićemo dakle, bez obzira što se i danas, kao i nekad protiv Srbije udružuju njeni neprijatelji van zemlje sa onima u zemlji. Njima poručujemo da uopšte nismo plašljivi, da u svaku bitku ulazimo sa namerom da je dobijemo…”

Masa ga je prekinula, na sam pomen predstojećih bitaka potpuno je pomahnitala, pala u amok i ekstazu, počela da urla “Slobo, Slobo”, potrajalo je dok vožd nije završio misao. Velikom broju građana se naprosto dopadala ideja o pokretanju bitaka, o obračunu sa drugima.

Pravovremena upozorenja

Uostalom, nije da nisu postojala pravovremena upozorenja da Miloševićeva agresivna politika vodi u rat. Odmah nakon Osme sednice, graditelj, pisac, jedan od naših najvećih intelektualaca Bogdan Bogdanović napisao je otvoreno pismo Miloševiću i Centralnom komitetu Saveza komunista Srbije, u kojem je naslutio kuda ide nova politička vrhuška.

Označivši atmosferu oko Osme sednice kao “uzvitlavanje jezičkog terorizma”, a njen jezik kao opresivan, Bogdanović je izveo logičan zaključak: “Podozrevam da će se opresija usmeriti, pre svega, prema spolja, i na naš muževan način usmeriće se odmah prema drugom, prema drugomislećem, prema drugoslovlju”. Kad se normalizuju fraze tipa “neprijatelji svih boja”, kad počne zastrašivanje i teror u jeziku, iza ugla već vrebaju konc-logori i masovne grobnice.

Osvrćući se u jednom intervjuu iz 1993. godine na svoje pismo, Bogdanović je rekao: “Suština je u tome što sam, i ne želeći, nagazio zmiju i što sam shvatio da je na toj sednici rat već bio objavljen. Danas, kada ponovo čitam o tome, vidim da je rat tu već bio najavljen kroz jezik, kroz šifre i metafore”. A i legendarni partizanski komandant, nadrelista, nekadašnji šef diplomatije Koča Popović je 1989. vrlo jasno upozorio: “Milošević je običan bankarski pacov, zbog njega će biti krvi do kolena”. Građani su se masovno oglušili na ovakva upozorenja, više im se dopala Miloševićeva agresivnost i najava bitaka.

Kolektivni zločini

Ako nisu baš bili potpuno svesni kuda vodi Miloševićeva politika (mada se meni čini da su intuitivno, na emotivnom nivou prepoznali šta se valja iza brda, i da su zato i obožavali svog Slobu), dve godine kasnije je sve bilo jasno. U decembru 1992, usred agresije na Hrvatsku i BiH, posle silnih zločina, Milošević je osvojio 2,5 miliona glasova.

Mogu se njegovi birači zavaravati da su podlegli propagandi, da su verovali kako Milošević brani srpski narod, jer su im to govorili režimski mediji, ali takvo poverenje je stvar slobode izbora. Bilo je u to vreme i mnogo antirežimskih, slobodnih medija, njima većina nije ukazivala poverenje. Na kraju krajeva, čak i 2000. godine, nakon decenije užasa i raspojasanog zla, nakon masovnih smrti i bede, Milošević je osvojio preko 1,8 miliona glasova, jedva nešto manje od protivkandidata.

Prema klasifikaciji profesora Nenada Dimitrijevića, zločini Miloševićeve klike spadaju u kolektivne, a ne u režimske, odnosno zločine države, upravo zbog silne podrške koju su građani davali Miloševiću, SPS-u i srodnim partijama. Potonju kategoriju zločina prave režimi koji nemaju podršku i saglasnost podanika, dok kolektivne zločine čine režimi koji računaju na podršku podanika.

Kako piše Dimitrijević: “Bitno svojstvo ovog tipa režima nije režimska represija nad podanicima, već integracija podanika u režim. Drugim rečima, ovde je impliciran visok nivo ideološke i delatne saglasnosti između režima i podanika u zločinačkom poduhvatu”. Zato ne čudi tvrdoglava upornost s kojom veliki deo srpskog društva drži oči čvrsto zatvorene, ne želi da pogleda u prošlost i prihvata svaku propagandnu laž koja skida sa ramena teški teret odgovornosti. Nije baš jednostavno priznati sebi da snosiš deo odgovornosti za zlo i nesreću nesagledivih razmera.

(Tekst preuzet s portala !Odgovor, foto: Autonomija)