Novosadska agresija

Nekadašnji zamenik generalnog direktora Srbijagasa, vozeći pod uticajem alkohola brzinom većom od dozvoljene u naseljenom mestu, na smrt je pregazio petnaestogodišnjeg dečaka i sad je odlukom veća Višeg suda u Novom Sadu osuđen na godinu i po zatvora. Prema važećem zakonu, minimalna kazna morala bi da bude dve godine. U krvi optuženog u času nesreće bilo je 1,9 promila alkohola, a jezdio je svojim automobilom brzinom od 83 kilometara na čas. Dakle, ljudski život u Novom Sadu vredi toliko, poručuje novosadski Viši sud koji je savesno sakupio i vrednovao sve olakšavajuće okolnosti. Čitam zatim vest da su već poslovično nepoznati počinioci iškrabali na prilazima grada table s natpisom naziva grada, ispisane, pored ostalog i latiničnim pismom, i na mađarskom jeziku. Tako su pozdravljeni u „multikulturalnom gradu” mladi ljudi koji su iz čitave Evrope pohrlili na Exit, ali to je ujedno i poruka stanovnicima grada mađarske nacionalnosti, odnosno onima koji smatraju da je i upotreba latinice, latiničnog natpisa – opravdana. Pretpostavljam da policija i ovoga puta „intenzivno traga” za počiniocima, ali zbog nečeg ne može da im uđe u trag. Ako ih ipak kojim slučajem otkrije, ispostaviće se da je reč o maloletnim huliganima. Aktivisti Lige socijaldemokrata Vojvodine su očistili table, ali meni se čini da je to bio zadatak gradskih vlasti. Pre nekoliko dana u blizini železničke stanice trojica momaka su se spremala da opljačkaju jednu radnju, pucali su na policajca koji je hteo da ih u tome spreči. Juče posle podne, nadomak stanice policije, jedan mladić je udaren tupim predmetom u glavu nakon čega su i pucali na njega iz pištolja. Usledila je toga dana još jedna pucnjava pored jedne od novosadskih pijaca. Svaki od ovih slučajeva je po nečemu različit, pretpostavlja se da su i motivi različiti, ali svi govore o agresiji. I reč je nasilju koje se ispoljilo samo poslednjih nekoliko dana, o tome šta se sve u ovom gradu izdogađalo poslednjih meseci ili godina, da i ne govorimo. Ne bih da kritikujem ovu ili onu stranku, niti ovu ili onu nomenklaturu koja drži vlast u gradu, to i ne bi bilo u redu, jer koreni ovog zla sežu preduboko, te korene bi trebalo otkriti i saseći. Jednom treba glasno reći šta se događalo u ovom gradu proteklih dvadeset godina. Od čega su militantni tonovi ovde najglasniji? Nema više ratova u kojima, dakako, ne učestvujemo, ali virus militantne retorike se širi na ulicama, u porodicama, u školama, u kancelarijama, u političkom diskursu uopšte – ukratko, prodire u sve pore našeg života.

Novosadsko tihožitje

Trebalo je skratiti nogavice pantalona, ali posle podne nailazim na zatvorenu krojačku radionicu. Krojačica je još juče rekla da radi do šest uveče. U izlogu, pak, visi tabla s natpisom „otvoreno”. Šta li je po sredi, pitao sam se, kad sam iza zaključanih vrata ugledao krojačicu koja je usplahireno provirila na ulicu. Drži vrata zaključana, objašnjavala je, boji se da će je opljačkati. Ljudi pričaju o nekom tajanstvenom spreju kojim pljačkaši na ulici u trenu omame izabranu žrtvu pa ga opelješe za nepun minut. Stanari moje zgrade oprezno napominju: ne ulaze u lift s nepoznatom osobom. Strah se širi. Naravno, oni koji žive u vilama neće razumeti priču o liftu. Oni ne znaju ni to, šta se zbiva na ulici. Možda će o tim stvarima načuti ponešto na prijemima u raznim ambasadama.

Autentična slika u ogledalu

Juče se dogodilo nešto neobično na raskrsnici kod Futoške pijace. Jedan dvadesetdvogodišnji mladić je svojim automobilom na pešačkom prelazu oborio osamdesetsedmogodišnjeg starca koji je pretrpeo lakše telesne povrede. Jedan drugi mladić, videvši sve to, izvukao je počinioca iz kola i dobro ga izlemao, tako da su ga odvezli kolima hitne pomoći s ozbiljnom povredom glave. Nisam nikako pristalica uličnih ad hoc suđenja, osetio sam, međutim, neku vrstu simpatije prema momku koji je uzeo pravdu u svoje ruke. Verovatno zbog toga što sam iz dana u dan neposredni svedok narastanja agresivnosti. Narod trpi samovolju političara, njihovu isključivost, nasilje takozvanih huligana. Čak i u duhovnom životu nema broja poziva na linč, javnog kamenovanja onih koji drugačije misle. Internet-portali, specijalizovani za potragu i za otkrivanje neprijatelja množe se kao pečurke posle kiše, a te portale svojim tekstovima snabdevaju oni koji glavnog neprijatelja vide u liku sadašnje vlade, ali nemaju smelosti da to javno i kažu, zato i traže žrtvene jarce. Ova haotična situacija guši svaku individualnu inicijativu, zatire svako kritičko mišljenje. Najbolji su oni stručnjaci, činovnici, inženjeri, funkcioneri, pisci, profesori, lekari, slikari – koji ćute i klimaju glavom. U javnom, u duhovnom, u svakodnevnom životu šire se sve prepredenije, sve „demokratskije” tehnike autoritarne vladavine. I one prodiru u sve pore nešeg života. Na ulici, u autobusu, u raznim nadleštvim sve češće se suočavam s najrazličitijim vidovima agresivnosti i primećujem da ljudi, pognutih glava, ćute. Moram priznati, da se ni ja ne ponašam drugačije. Mi, obični, u svojoj nemoći ogorčeni putnici dižemo glas tek kad je nasilnik izašao iz autobusa, pominjemo najčešće policiju koja, je li, ne radi svoj posao. I tako ćutimo svuda, u javnom životu, na radnom mestu, u književnosti, u strankama. Negodujemo, gunđamo, čantramo, živeći u zabludi da smo slobodni. Onom mladiću na ćošku Futoške pijace dozlogrdila je ova kolektivna dvoličnost. Evo, postavljam ogledalo ispred svih nas. Da li je ispravno postupio? Mislim da nije. Ali, nažalost, slika u ogledalu je – autentična.

Rekonstrukcija vlade i politička kultura

Sva je prilika da naum predsednika Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića, da rekonstruiše vladu, ipak neće biti marginalizovan. Zabrinutost koja se pokazuje na njegovom licu na poslednjim pres konferencijama uverava nas da to neće ići tako lako. „Velike ribe” se ne odriču fotelja, niko neće dobrovoljno da se povuče. Neki tvrde da je i ovoga puta reč samo o kozmetici. Neću da trčim pred rudud, još je jako rano reći bilo šta. Jednu pozitivnu crtu, međutim, već prepoznajem i priznajem: činjenica da će do rekonstrukcije vlade doći, jača onu svest da ničiji položaj nije večit, da su promene deo političke kulture. Naravno, to se ne odnosi samo na republičku vladu i njene institucije. Jer, šta ćemo sa lokalnim samoupravama? One ni najmanje nisu nevažne, jer građani baš na tim nivoima osećaju svu bahatost provincijskih dahija. A sadašnja opozicija bi baš na tim nižim nivoima mogla da kapitalizuje svoja zalaganja za promene, za pročišćenje.

juli 2013.
(Preveo: Arpad Vicko)