Jednom davno, pre ta?no sedamnaest godina, osvanuo je 25. septembar 2000. Slobodan Miloševi? je prethodne ve?eri izgubio predsedni?ke izbore. Ne?e to priznati, gica?e se, koprca?e se i džilita?e se još ta?no deset dana, a onda ?e 5. oktobra biti najuren govnjivim motkama u najavi. Što je mnogo bolja sudbina nego što je realno zaradio.

E sad, ako se se?ate sebe iz tog dana, ako ste – kao autor ovog teksta – dovoljno matori da ste i tada bili „politi?ko bi?e“, zamislite da vam je neko tada rekao da ?e na isti taj dan, 25. septembra, ali sedamnaest godina kasnije, stanje stvari biti ovakvo: glavni i odgovorni urednik Ve?ernjih Novosti (u delimi?nom državnom vlasništvu) bi?e Milorad Vu?eli?; B92 ne?e više postojati ni kao radio ni kao televizija; Željko ?e Mitrovi? biti magnat nad magnatima, a smrduckavi Pink iz devedesetih mila majka za radioaktivni Pink iz 2017; niz najboljih nezavisnih medija ili ?e propasti ili se pretvoriti u sopstvene senke, ako ne i karikature; Aleksandar Vulin („kao metafora“) ne?e biti zaboravljeni pajac iz jednog davnog sramnog vremena nego bahati ministar ve?-bilo-?ega, i ležerno ?e objašnjavati kako je u zemlju unosio devet po devet hiljada evra od darežljive ženine tetke iz Kanade, i tako jedno dvadeset i dva puta? Verovatno biste osetili kako vam rastu magare?e uši.

Sedamnaest godina kasnije, bi?e da su nam svima ponarasla ta golema ušesa od kenjca, ali izgleda da u me?uvremenu nismo smislili ništa bolje nego da se uhvatimo za njih pa da igramo. Ili, druk?ije re?eno, da se lepo slikamo s njima – to se danas zove selfie – dok nas tipovi iz naših najgorih no?nih mora gledaju s posprdnim sažaljenjem, kao ro?ene gubitnike.

I nije da nemaju pravo. Jer, to što su oni to što jesu i tamo gde jesu, mnogo je više naša krivica nego njihova zasluga. Društvo u kojem su vulini vrh, a ne dno, duboko je bolesno. Država kojoj je izabrani predsednik i od mase nesre?nih i neznavenih obožavani lider (nemojte se zavaravati da nije tako) neko poput Aleksandra Vu?i?a, osu?eno je na truležno tavorenje u besmislu i patnji. I tu je besprizivnu osudu izreklo samom sebi, niko mu drugi nije kriv.

Ta i takva država, to i takvo društvo, poslalo je takvog Vu?i?a, i njegovog baštenskog patuljka Da?i?a, u Njujork, da se malo promuvaju u društvu svetskih lidera. I šta je uradio Da?i?? S le?a noknuo sede?eg Donalda Trampa po ramenu, da mu pokaže naslovne strane skrnavih srpskih tabloida koji su slavili njegovu, Trampovu, pobedu na izborima. Iz ?ega bi Tramp imao da zaklju?i da su i Srbi, baš kao Poljaci intelektualno limitiranog gnoma Ka?injskog, cool guys, i da bi bilo lepo posetiti tu njihovu simpati?nu pripizdinu, i overiti njihove squaw. Ne znam šta bih rekao, ne znam treba li išta re?i? Samo obratite pažnju na ovo: Da?i? je bezbeli od ku?e nosao te naslovne strane, nisu mu se mogle volšebno stvoriti u rukama, on je, dakle, vidra jedna, unapred smislio da startuje predsednika SAD (pa makar to bio i Tramp) na ovaj razoružavaju?e džulovski na?in. Ni to mu nije bilo dosta: sad pri?a da su on i Tramp ionako stari ortaci, pa je zato bio tako familijaran. Valjda su zajedno bekrijali po Žitora?i.

Mada, to još nije ništa u pore?enju s Vu?i?evim zaumnim hvalisanjem da se s Trampom na prijemu „rukovao ?etiri puta“ i da je imao prilike da razgovara s njim „više i duže od bilo koga drugog“. Osim što je samo po sebi infantilno i neukusno, to za razgovor je i je evidentna laž: s obzirom da fond re?i engleskog (ili bilo kojeg drugog) jezika kojima raspolaže Donald Tramp ne prelazi dve-tri stotine, s njim je nemogu?e razgovarati duže od 26 sekundi a da razgovor ne po?ne da se ponavlja.

Ipak, ovo navodno serijsko rukovanje mi je još zanimljivije. Možete li zamisliti situaciju u kojoj se rukujete s nekim ?etiri puta u toku iste ve?eri? Jedino neverovatnije od toga je sama ?injenica da se neko time još i hvali. Da meni neko pri?e drugi put da se rukujemo, još bih i pomislio da je rasejan, ali tre?i put bih neminovno zaklju?io da imam posla sa sociopatom i manijakom ili ne?im sli?nim; posle ?etvrtog puta bih, naravno, pozvao obezbe?enje. ?etvorostruko ve?ernje rukovanje, to je scena dostojna ske?a iz klasi?ne montipajtonovske produkcije: recimo, Džon Kliz i Teri Džons, u sve?anim toaletama, rukuju se jedared, pa dvared, pa trired… pri ?etvrtom rukovanju u ske? upada Greem ?epmen u uniformi podnarednika i štapom rasteruje glumce govore?i da je „the sketch became too silly“. Izgleda da je svet, s naglaskom na neke predsednike država, dosta oglupeo od montipajtonovskih vremena.

Ako vam, što bi rekao Vu?i?, „ništa nije smešno“, razumem vas i predobro. Ove gotovo pa nasumi?no probrane ilustracijice jednog dubokog (i tužnog, i otužnog) pada gotovo da i nemaju poentu, jer im, strogo govore?i, nije neophodna, jer govore samima sobom, makar onima koji umeju da ?itaju znakove vremena. Šta nam je drugo preostalo? U društvu koje je razne forme magare?eg politi?kog ponašanja usvojilo kao standard, razumljivo je, štaviše neizbežno, da oni s najdužim ušima i najkra?om pame?u budu hvalisavo raznjakani predvodnici.

(Autonomija)