Postoje zločini koji se ne završavaju onda kada se zatvore logori, oslobode zatočenici ili utihne oružje. Njihove posledice nastavljaju da traju sve dok se ne utvrde činjenice, dok žrtve ne dobiju priznanje, a odgovorni ne budu pozvani na odgovornost.

U društvima koja odbijaju da se suoče sa sopstvenom prošlošću, zločini dobijaju i svoj drugi život: potiskuju se iz javnog pamćenja, relativizuju, preimenuju ili se, u najgorem slučaju, pretvaraju u deo nacionalnog mita.

Srbija je jedno od takvih društava. Više od tri decenije nakon početka ratova na prostoru bivše Jugoslavije, sudbina ljudi zatočenih u logorima na njenoj teritoriji ostaje svedočanstvo ne samo o nasilju devedesetih već i o dugotrajnom odbijanju institucija i značajnog dela političke elite da prihvate odgovornost za zločine počinjene u ime srpskog nacionalnog projekta.

Dok se u javnom prostoru neguju narativi o nacionalnom stradanju, herojstvu i istorijskoj nepravdi, iskustva ljudi koji su bili zatočeni, mučeni i ponižavani na teritoriji Srbije ostaju na margini kolektivnog pamćenja. Ta tišina nije neutralna. Ona govori o tome čije se žrtve priznaju, čija se patnja prećutkuje i kakvu je prošlost društvo spremno da prihvati kao sopstvenu.

Činjenice koje nisu nestale

Prema istraživanju Fonda za humanitarno pravo (FHP), tokom 1991. i 1992. godine na teritoriji Srbije postojali su logori i drugi objekti za zatočenje Hrvata zarobljenih tokom rata u Hrvatskoj, prvenstveno na vukovarskom ratištu. Među najpoznatijim mestima zatočenja bili su Sremska Mitrovica, Stajićevo, Begejci, Niš i Aleksinac, uz više manjih i tranzitnih objekata. Zatočenici su bili pripadnici hrvatskih snaga, ali i civili, uključujući ranjenike, žene, maloletnike i starije osobe.

O razmerama zatočenja svedoče podaci iz dosijea FHP-a „Logori za Hrvate na teritoriji Srbije“, objavljenog 2020. godine. Prema tom istraživanju, kroz logore je prošlo oko 7.000 ljudi, dok je približno 3.500 bilo duže zatočeno. Uslovi su uključivali izgladnjivanje, ponižavanje, fizičko i seksualno zlostavljanje, a najmanje 14 zatočenika umrlo je usled zlostavljanja ili zbog neadekvatne medicinske pomoći. Ispitivanja su sprovodili pripadnici vojnih bezbednosnih struktura, uz učešće drugih vojnih i policijskih formacija.

Ovi podaci razgrađuju jednu od upornih predstava o ratovima devedesetih: da je teritorija Srbije bila izvan prostora organizovanog nasilja, odnosno da se rat odvijao negde drugde, da „nismo učestvovali“, da je Srbija bila tek posmatrač ili utočište za ljude koji su bežali od sukoba. Logori za hrvatske zarobljenike pokazuju da se sistem zatočenja nalazio i unutar njenih granica, u objektima i pod kontrolom struktura koje su bile deo tadašnjeg vojnog i državnog aparata.

Važno je, pritom, razlikovati različite periode, aktere i pravne okolnosti. Logori za Hrvate iz 1991. i 1992. godine i zatočenički objekti za Bošnjake iz Žepe 1995. godine nisu bili isti sistem u istom trenutku. Povezuje ih, međutim, činjenica da su ljudi protivpravno lišavani slobode i izlagani zlostavljanju na teritoriji Srbije, kao i izostanak odgovarajućeg institucionalnog suočavanja sa tim nasleđem.

Kartica broj 4.442

Prema podacima FHP, u Begejcima je u periodu od 1. oktobra do 21. novembra 1991. godine bilo zatočeno oko 750 zarobljenika, od kojih je većina kasnije prebačena u Stajićevo. Kroz Stajićevo je prošlo oko 2.000 ljudi, a u Sremskoj Mitrovici je, u periodu od 18. novembra 1991. godine do avgusta 1992. bilo oko 1.800 zarobljenika.

„U logoru Stajićevo dobili smo prvu porciju nakon izlaska iz autobusa, kroz špalir. Tada su mi razbijeni svi zubi i usna gornja s puškom, da bi u Stajićevu proveli jutro, dočekali smrznuti, ležeći na balegi, jer to je bila ogromna štala od krava, koja nije korišćena 20 godina“ – jedno je od svedočenja zabeleženih na Trećem regionalnom forumu o mehanizmima za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima u bivšoj Jugoslaviji, u organizaciji REKOM-a

„Da nije bilo Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, pola nas se ne bi vratilo. Nakon njihovog dolaska više nije bilo ubistava. Onda je bilo ‘samo’ premlaćivanja, mučenja, izgladnjivanja. Bio sam mesec dana u Stajićevu, pa dva meseca u Nišu, a zatim još šest meseci u Sremskoj Mitrovici“ – ispričao je kasnije medijima Predrag Matić, koji je bio zatočenik u tri logora u Srbiji i još čuva karticu sa brojem 4.442 koju je dobio nakon posete Međunarodnog komiteta Crvenog krsta.

Šljivovica i Mitrovo Polje: izbeglice pretvorene u zatočenike

Posebno potresno poglavlje predstavljaju logori Šljivovica, kod Čajetine, i Mitrovo Polje, na teritoriji opštine Aleksandrovac. Njihovo postojanje vezano je za leto 1995. godine, nakon pada zaštićenih zona Srebrenica i Žepa u istočnoj Bosni.

Posle pada Žepe, krajem jula 1995, više od 800 Bošnjaka prešlo je Drinu i potražilo spas na teritoriji Srbije. Među njima su bili pripadnici Armije Bosne i Hercegovine, ali i civili, uključujući maloletnike. Umesto da dobiju zaštitu koju su morali da imaju kao ljudi koji beže od ratnog nasilja, mnogi su zarobljeni, sprovedeni u zatočeničke objekte i izloženi zlostavljanju.

Fond za humanitarno pravo dokumentovao je da su pripadnici Vojske Jugoslavije na granici presretali Bošnjake, dok su ih pripadnici policije potom sprovodili u Šljivovicu i Mitrovo Polje. Oba objekta obezbeđivao je MUP Srbije. U njima su zatočenici bili izloženi fizičkom i psihičkom nasilju, seksualnom zlostavljanju, ponižavanju, izgladnjivanju i drugim oblicima nečovečnog postupanja. Neki su prisiljavani da se međusobno tuku, pevaju četničke pesme ili priznaju navodno učešće u zločinima nad Srbima.

Logor u Mitrovom Polju zatvoren je u februaru 1996, a Šljivovica u aprilu iste godine. Zatvaranje tih objekata, međutim, nije značilo i kraj nekažnjivosti. Prema dokumentaciji FHP-a, za torturu, protivpravno zatočenje i smrt zatočenika u ovim logorima niko nije krivično odgovarao pred domaćim sudovima. Fond je ukazivao i na to da su poznata imena policajaca i drugih pripadnika državnih struktura za koje postoje svedočenja i dokumentacija o njihovoj ulozi.

Ono što ovaj slučaj čini naročito značajnim jeste činjenica da se nije radilo o tajnim objektima izvan domašaja države. U njihovom funkcionisanju učestvovali su pripadnici državnih bezbednosnih struktura, a zatočenike su registrovali i predstavnici Međunarodnog komiteta Crvenog krsta. Postojanje logora, identitet dela žrtava i svedočenja preživelih nisu nepoznanica koja tek treba da bude otkrivena. Reč je o činjenicama koje su godinama dokumentovane, ali nisu dobile odgovarajući pravni i društveni epilog.

Državna odgovornost bez sudskog epiloga

Upravo je izostanak odgovornosti jedna od ključnih činjenica koje povezuju logore za Hrvate i Bošnjake u Srbiji. U slučaju hrvatskih zatočenika, Fond za humanitarno pravo i Udruženje „Vukovar 1991“ podneli su 2008. godine krivičnu prijavu protiv 54 osobe, među kojima su bili zapovednici i stražari u više logora. Iako su vođeni postupci pred međunarodnim sudom protiv Slobodana Miloševića i Gorana Hadžića, njihova smrt pre okončanja suđenja značila je da nije bilo presuda u tim predmetima. Prema podacima FHP-a, u Srbiji je za zločine počinjene u logorima na njenoj teritoriji osuđena samo jedna osoba.

U slučaju Šljivovice i Mitrovog Polja, izostanak krivičnog epiloga još je izrazitiji. FHP je dokumentovao slučajeve zlostavljanja, identifikovao deo pripadnika policije i drugih struktura i pokretao postupke u ime žrtava, ali krivična odgovornost za zločine u ovim logorima nije utvrđena pred domaćim sudovima.

Takav ishod ne može se svesti na protok vremena, složenost dokazivanja ili teškoće u radu pravosuđa. Kada decenijama nema efikasne istrage, kada se ne utvrđuje odgovornost pripadnika državnih struktura i kada mesta zatočenja ostaju bez obeležja, institucionalna neaktivnost postaje deo problema.

Država time ne šalje samo poruku da su pojedinačni zločini ostali nekažnjeni. Ona pokazuje i koliko je spremna da zaštiti dostojanstvo žrtava, da prizna zloupotrebu sopstvenih institucija i da prihvati da se zločini mogu počiniti i u ime naroda čije interese navodno zastupa.

Preimenovanje zločina kao oblik poricanja

Jedan od najvažnijih mehanizama potiskivanja prošlosti jeste jezik kojim se ona opisuje.

Za državne institucije, logori za Bošnjake iz Žepe predstavljani su kao „prihvatni centri“. Slična terminologija korišćena je i u vezi sa zatočenim Hrvatima. Takvo imenovanje nije bezazleno: ono menja značenje događaja, potiskuje iskustvo žrtava i stvara privid da je reč o humanitarnom zbrinjavanju, a ne o protivpravnom zatvaranju i zlostavljanju ljudi.

Naravno, nije svaki prihvatni centar logor, niti je svako postupanje prema izbeglicama nezakonito. Ali u slučajevima u kojima postoje dokumentovana svedočenja o mučenju, nečovečnom postupanju i smrtnim posledicama, administrativni naziv objekta ne može poništiti ono što se u njemu događalo.

Sličan problem vidljiv je i u raspravama o novosadskom Spensu, čija je uloga u događajima nakon pada Vukovara ponovo otvorena u javnosti 2026. godine. Važno je pritom razlikovati ono što je dokumentovano od onoga što nije dokazano: Radio Slobodna Evropa navodi da se Spens u postupcima pred Haškim tribunalom nije pojavljivao kao mesto zatočenja ili tranzitni centar, dok postoje svedočenja o njegovoj upotrebi kao prihvatnog centra za izbeglice.

Međutim, upravo ta razlika između dokumentovanih činjenica i politički poželjnih interpretacija pokazuje koliko je Srbiji potrebno ozbiljno, nezavisno istraživanje prošlosti. Umesto da se činjenice utvrđuju kroz otvorene arhive, institucionalnu saradnju i javne rasprave, pitanja ratnog nasleđa često postaju povod za nacionalističko nadmetanje, optuživanje i relativizaciju.

Od zaborava do glorifikacije

Poricanje zločina nije jedini problem. Još ozbiljnija posledica nastaje kada se izostanak odgovornosti preraste u javno veličanje osuđenih ratnih zločinaca, te relativizaciju njihovih dela i predstavljanje ratova devedesetih kao doba nacionalne žrtve i herojstva.

U takvom narativu, zločini počinjeni nad drugima ili se prećutkuju ili se prikazuju kao sporedne, izolovane epizode. Nasuprot tome, stradanje sopstvenog naroda postaje centralni element kolektivnog identiteta. Tako nastaje selektivno pamćenje: jedne žrtve zaslužuju komemoracije, javne počasti i političku pažnju, dok druge ostaju bez priznanja, pravde i mesta u zajedničkoj istoriji.

To nije samo pitanje odnosa prema prošlosti. To je pitanje političke kulture u sadašnjosti.

Kada se ratni zločinci predstavljaju kao nacionalni heroji, a sudski utvrđene činjenice relativizuju ili osporavaju, briše se granica između patriotizma i opravdavanja zločina. Kada se javni prostor koristi za rehabilitaciju ljudi odgovornih za masovno nasilje, žrtve se ponovo izlažu poniženju, a društvo se navikava na ideju da politički cilj može opravdati zločin.

Takva politika sećanja proizvodi i opasnu hijerarhiju ljudskih života. Poruka je da pravo na dostojanstvo nije univerzalno, već zavisi od nacionalne pripadnosti, političke podobnosti i toga da li se nečija patnja uklapa u dominantnu predstavu o prošlosti.

U tom smislu, logori za Hrvate i Bošnjake u Srbiji predstavljaju mnogo više od „nedovoljno poznatog“ poglavlja ratne istorije. Oni su test odnosa društva prema sopstvenim institucijama, prema žrtvama drugih naroda i prema univerzalnosti ljudskih prava.

Društvo zarobljeno u mitomanskoj prošlosti

Odbijanje suočavanja sa prošlošću ima cenu koja se plaća u sadašnjosti.

Društvo koje ne uspeva da napravi jasnu razliku između istorijskog pamćenja i nacionalističkog mita ostaje zarobljeno u ponavljanju istih obrazaca. Umesto da se bavi posledicama ratova, odgovornošću institucija i potrebama žrtava, ono se neprestano vraća na pitanja nacionalne veličine, istorijskih nepravdi i navodnih neprijatelja.

U takvom ambijentu prošlost postaje sredstvo političke mobilizacije, kao naprimer kada se kao adut izborne kampanje koristi sahrana osuđenog ratnog zločinca za genocid u Srebrenici. Takva politika nikako ne služi razumevanju događaja, već učvršćivanju postojećih podela i proizvodnji novih. Svaka kritika ratne politike može se predstaviti kao napad na narod, a svaki zahtev da se utvrdi odgovornost kao pokušaj kolektivnog optuživanja.

Međutim, neprocesuiranje zločina i izostanak javnog priznanja žrtava podrivaju poverenje u institucije. Ako država nije spremna da istraži zločine koje su počinili pripadnici njenih službi, kakvu poruku šalje građanima o jednakosti pred zakonom? Ako se žrtve diskriminišu prema nacionalnoj pripadnosti, kako se može graditi društvo zasnovano na jednakim pravima?

Nesuočavanje sa prošlošću je i pitanje kvaliteta demokratije, vladavine prava i sposobnosti društva da razvije institucije koje su odgovorne građanima, a ne političkim i nacionalnim mitovima.

Region bez normalizacije

Posledice takvog odnosa prema prošlosti ne završavaju se na granicama Srbije.

Odnosi među državama nastalim raspadom Jugoslavije ne mogu se trajno normalizovati ako se ratni zločini priznaju selektivno, ako se žrtve dele na „naše“ i „njihove“ i ako se odgovornost za nasilje stalno prebacuje na drugu stranu. Takav pristup ostavlja prostor za međusobno nadmetanje u viktimizaciji, političku instrumentalizaciju istorije i obnavljanje nacionalističkih antagonizama.

To ne znači da su sve države i svi politički akteri podjednako odgovorni za svaki zločin, niti da su istorijske okolnosti identične. Naprotiv, ozbiljno suočavanje sa prošlošću zahteva utvrđivanje konkretnih činjenica, individualizaciju krivice i razlikovanje odgovornosti pojedinaca od kolektivne odgovornosti naroda. Jedino to bi onemogućilo da se istorija koristi kao političko oružje.

Dok Srbija ne bude spremna da prizna postojanje logora na svojoj teritoriji, da obezbedi efikasne istrage i da žrtvama pruži institucionalno priznanje, teško je očekivati da će njeni susedi njene poruke o pomirenju doživljavati kao uverljive. Izostanak suočavanja ne ostaje unutrašnja stvar jedne države: on utiče na međusobno poverenje, na obrazovanje novih generacija i na mogućnost da se zajednička budućnost gradi bez stalnog vraćanja na ratne podele.

Sećanje kao obaveza, a ne politički izbor

Obeležavanje mesta zatočenja, otvaranje arhiva, objavljivanje dokumentacije, procesuiranje odgovornih i obeštećenje žrtava nisu simbolički gestovi koji se mogu odlagati dok se ne steknu povoljnije političke okolnosti. To su obaveze države koja želi da počiva na vladavini prava i poštovanju ljudskih prava.

U slučaju Šljivovice i Mitrovog Polja, Fond za humanitarno pravo i druge organizacije godinama su ukazivali na potrebu da se mesta nekadašnjih logora dostojno obeleže. Takva obeležja ne bi bila optužnica protiv čitavog naroda, već priznanje konkretne nepravde učinjene konkretnim ljudima.

Isto važi za logore u kojima su bili zatočeni Hrvati. Njihovo obeležavanje ne bi značilo prihvatanje kolektivne krivice. Naprotiv, pokazalo bi da je moguće istovremeno poštovati sve žrtve i insistirati na individualnoj odgovornosti počinilaca.

Društvo koje je sposobno za takav odnos prema prošlosti ne odriče se svog identiteta. Ono odbacuje potrebu da identitet gradi na poricanju tuđe patnje.

Zato pitanje logora u Srbiji nije samo pitanje onoga što se dogodilo 1991, 1992. ili 1995. godine. To je pitanje današnje Srbije: da li će nastaviti da prošlost koristi kao sklonište od odgovornosti ili će je konačno prihvatiti kao prostor u kojem se moraju utvrditi činjenice, priznati žrtve i imenovati zločini.

Dok god se logori prećutkuju, dok se njihovo postojanje relativizuje, a ratni zločinci predstavljaju kao nacionalni heroji, Srbija neće moći da izađe iz začaranog kruga mitomanske prošlosti. A društvo koje odbija da razume sopstvenu prošlost teško može da izgradi budućnost oslobođenu njenih najpogubnijih obrazaca.

Branka Dragović (Autonomija)

Tekst je napisan uz podršku Pro Peace Beograd, u okviru projekta “Jedan dan u mesecu”